Knjiga Ključ

Prokleto nije išlo

Trudio sam se, ali nije išlo. Čaša ispijene ljubavi i opušci loših navika. Tanjir sa obrisima neuspeha. Izlizana karta za nedosanjani grad. Cipela manjeg broja samopouzdanja. Naočare za širom zatvorene vidike. Radio pokvarenih misli. Boca bez poruke. U glasnim žicama magla. Drvo trulog stabla i melodija pogrešnih akorda. Knjiga pocepanih stranica. Prokleto nije išlo, ali sam se trudio.

Ljubav

Ima jedan čudnovat cvet, njega poseduje ceo Svet. Neobjašnjiv, pun iznenađenja, zahteva potražnju, održava ljude, ako mu bar malo poklone pažnju. Ne košta ništa, a svaki čovek na kugli zemaljskoj pored njega iznova zablista. On je nevidljiv, oblika nema, ali je vlasnik svačijeg uma, svačijeg tela. Izmami osmeh, donosi radost, najbolji drugovi su mu i starost i mladost. Ime mu je poznato, svima znano, za ljubav vreme nikad nije stalo.

Oče

Kad život po meni duboke izrezbari rane, vetrovi oštri mladalačka krila lome, niz izborane obraze tvoje, oče, bujica suza plane, poželim da bol ispari, nestane, da me vetrovi lepši ka ognjištu mome oduvaju, sklone, dozivam kricima glasnim – Očev dome! Očev dome!

Kao vitez sa štitom pred mojom pojavom stojiš, štiteći moja nedra nejaka i meka, put mi do uspeha posvećen gradiš i bojiš, jer dobro zna seda glava tvoja, koliko me još životnih neprilika čeka.

Ali, povoda za brigu nema. Temelje zdrave izgradio si na vreme, krov ličnosti moje napravio savršeno sjajno. Siguran pored mene dane svoje brojiš, strpljivo čekajući da mi svet pod tabane krene i u budućnosti bude bajkovito trajno.

Od starosti oče, ti nimalo ne strepiš, moral pravi meni usadio si davno, poput orla raširenih krila u moj zagrljaj letiš. I onog dana kada oči sklopiš, otići ćeš sa lica Zemlje ponosno i slavno.

Srce svoje, ljubav svu što imam, poklanjam tebi, satkan od srži tvog semena, oče moj dobri, hvala na podarenoj zrelosti, tvoj sam u celosti od peta do temena.